Raj za neženje, Tartar za device

Ako je neko sumnjao u to da raj i pakao postoje, sad ima Hermana Melvila, koji je obišao i jedno i drugo mesto, zabeležio najvažnije pojedinosti i čitaocu prepustio da sam donese zaključke. Ispostavlja se da je Melvil putnik po onostranim svetovima, i premda svakako nije teolog, on još tvrdi da ova dva mesta ni na koji način nisu povezana. Ali opet, ispostavlja se i da ih nešto i povezuje. A to nešto je neobično svetlo, koje se, iako se međusobno razlikuje, pojavljuje samo na ova dva mesta.

Priča u dva poglavlja, nejednake dužine (priča o Tartaru je nešto duža, možda zbog toga što se o raju dosta toga zna), pod naslovom Raj za neženje, Tartar za device, pojavila se 1855. godine u „Harperovom nedeljniku“.

U raju je autor boravio 1849. godine, prirodno, on se nalazi u slavnom gradu Londonu. I bez teološkog znanja, shvatamo da je svetlo koje obasjava raj najlepše koje može da se zamisli. Kako je do toga došlo, autor izlaže između redova, stidljivo, reklo bi se da mu je i samom pomalo nezgodno. Nije to svetlo južnih podneblja, gde se ono izliva u izobilju na sve. To svetlo obasjava krug, koji obrazuju izvesna raskošna zdanja i parčence reke Temze. Izvan tog rajskog kruga svetlo je drugačije.

Tartar se nalazi na drugom kraju sveta, takoreći u rajskom Masačusetsu. Obišavi ga posle raja, autor je uvideo da u njemu vlada mašina, a svetlo je uvek intenzivno belo. U paklu, drugačijem nazivu za Tartar, svetlo je intenzivnije nego u londonskom krugu. U obilasku Tartara, autor je, kao i kad je obilazio raj, imao vodiča, ali i da nije, snežno-belo svetlo koje prodire unutra, čini vidljivim sve patnje. Ako se patnje ne bi videle, ne bi imale ni svrhu. Razume se, patnje u ovom Tartatu daleko prevazilaze poruke sa slika Jeronima Boša, premda nikakvih vatri tamo nema. Tamo vlada večni led.